KRALJICA MARIJA Vladarka velikog srca najvoljenija u narodu: Požrtvovana majka, supruga i domaćica
Dodajte Kurir u vaš Google izborU rumunskim lukama na Dunavu i dan-danas, lokalni živalj obratiće se brodaru Srbinu sa "kuskre", izrazom koji označava povezanost porodica mlade i mladoženje, zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karadorđevića. Toliko je ta veza, kao što su i kralj i kraljica, u rumunskom narodu bili cenjeni. Ta Marija pominje se i u jedinoj lepoj četničkoj početničkoj pesmi u Srba:
"Morem plovi jedna mala barka, a u barci kralja Petra majka.
Morem plovi, ne boji se mina, pošla majka da potraži sina.
Pošla majka sina da potraži, pa se javlja generalu Draži.
Čiča Dražo, gde je moje dete? Čuvaju ga srpske bajonete!"
Marija je majka poslednjeg jugoslovenskog kralja, čiji su posmrtni ostaci avionom iz Engleske preneti u Srbiju. Voleli - ne voleli monarhiju, mora se priznati da Srbiji njena biografija služi na čast: njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije.
Kažu da je bila veoma obrazovana. Za vreme Prvog svetskog rata radila je s majkom, kraljicom Rumunije, u bolnici, negujući ranjenike. Udala se za kralja Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandra I Karađorđevića 6. juna 1922. godine.
Vreme je za ženidbu
Kad je završen Prvi svetski rat i stvorena Kraljevina SHS, Aleksandar je imao trideset godina, bio je stari momak, i jedna od ozbiljnih tema, državnih i političkih, bila je i njegova ženidba. Njegove pristalice pravdale su ga činjenicom da Srbija još oplakuje mrtve iz rata, dok su manje mu naklonjeni tvrdili da čeka da mu otac, kralj Petar, umre pa da se oženi kao kralj, boljom prilikom.
Neprijatelji su širili priče o njegovoj "muškoj nesposobnosti": još kao mladić, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije 1915. godine stanje mu se pogoršalo, pa je morao da se operiše. Kažu da je Nikola Pašić najviše brinuo zbog boljke koja je pretila da prekine dinastiju. Posle rata, kao državni projekt, bile su mu dovođene dame da bi se proverile njegove seksualne moći. Iz jedne takve probe s lekarkom iz Francuske, kažu hroničari, poslednjeg dana decembra 1920. godine u jednoj od odaja američkog konzulata u Beogradu rodila se i zdrava devojčica Jelena.
Elem, trebalo je oženiti Aleksandra. Još pre rata, dakle na vreme, prilikom posete Petrogradu, Pašić je na kraju audijencije pitao ruskog cara Nikolaja da li bi svoju ćerku dao da bude srpska kraljica. Pašić je posle pričao, a izgleda da nije mnogo lagao, da je „caru bilo milo“ i da je „osmehom potvrdio da neće stajati na putu toj ideji“. Užičanin Panta Drašković, višegodišnji Aleksandrov ađutant, potonji general i ministar u Nedićevoj vladi, u svojim memoarima delimično potvrđuje ovu priču. Kaže da je Aleksandar tokom školovanja u Petrogradu bio blizak s kneginjom Tatajanom, da su bili na „ti“... i da bi tu, možda, „nešto bilo“. Ali čovek snuje, a bog određuje - poslao je Lenjina da Oktobarskom revolucijom razveje mnoge iluzije, pa i ovu...
Odloženo venčanje
Kad je Aleksandar, sada već kao kralj, saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Do tada je i državni vrh zauzeo stav o tome šta je za dinastiju Karađorđević i tek stvorenu državu bolje - da kraljica bude strankinja ili da bude naša, „narodna“. Pošto su kraljevi preci narodni, zaključeno je da se strankinjom dinastija „oplemeni“ i istovremeno podigne njen međunarodni ugled. Izbor je pao na rumunsku princezu Mariju, koja je poticala iz jedne od tada najmoćnijih kraljevskih kuća u Evropi. Iako je to bio ugovoreni brak, s rumunskog dvora su stigle vesti da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije budućeg muža. Odmah se, pričalo se u Beogradu, dala na učenje srpskog jezika.
Ali već na samom početku desilo se nešto neuobičajeno - venčanje je brzo po zakazivanju bilo odloženo za nedelju dana! Zvanično objašnjenje je bilo da starija sestra Marijina, princeza Jelisaveta, udata za grčkog prestolonaslednika, u Atini mora hitno na operaciju i da njeni zabrinuti majka i otac mole budućeg zeta Aleksandra da svadbu pomeri za 6. jun te 1922. godine.
Sto jedan plotun
Nezvanično, i izgleda bliže istini, dodatnih sedam dana bilo je potrebno srpskoj vladi i beogradskoj opštini da venčanje kako-tako organizuju, delom zbog poslovične nesposobnosti, a delom i zato što se ispostavilo da će gostiju iz inostranstva biti mnogo više nego što se u početku računalo. I po ovoj verziji bila je upućena molba Aleksandru da pomeri venčanje, samo što je podnosilac bio - Branislav Nušić. On tada već ima 58 godina, ovenčan je slavom komediografa, i na funkciji je upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Vlada ga imenuje za predsednika državnog Priredivačkog odbora venčanja.
Po mladu je i njene roditelje, niz Dunav do Oršave, kralj poslao svoju jahtu „Aleksandar“ pod zapovedništvom jednog admirala, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“. Na ovom brodu bili su ugledni gosti, i tada neizbežni novinari.
Predsednik beogradske Opštine sreo ih je, na povratku s nevestom, u Smederevu, na brodu „Karađorđe“, a kad je povorka stigla do Grocke, pridružio im se i brod „Zagreb“. To je bila najspektakularnija Nušićeva ideja: pozvao je devojke iz svih delova mlade države Jugoslavije da u narodnoj nošnji svog kraja dočekaju buduću kraljicu. Javilo se ih preko osam stotina, pa je Nušić izabrao dvesta za brod „Zagreb“, da uz pesmu i muziku, bacaju cveće na visoku gošću, a ostalima poverio „kopnene“ dužnosti, načinivši ih pretečama hostesa.
Hronike kažu da je ulazak jahte „Aleksandar“ i ostalih brodova u beogradsko pristanište bio veličanstven. „Na desetine malih čamaca, naročito zemunskih, mašući veslima i bacajući cveće, pretvorilo se u karneval...“ Ušće Save u Dunav nadletala je eskadrila vojnih aviona, a pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana - sto jednim plotunom!
Marija je stajala na palubi, iza nje rumunski vladarski par, a Aleksandar je ustrčao uz most. Tada je zagrlio mladu. Sa obale su ih posmatrali patrijarh Dimitrije, predsednik Narodne skupštine Ivan Ribar, ministri i generali, i radoznali narod. Novom limuzinom, s tri reda sedišta, kralj je odvezao verenicu u dvorske odaje... Venčanje je bilo zakazano za sutradan. Na patrijarhovo pitanje uzima li Aleksandra za muža, Marija je rekla: „Hoću! Da!“ Na srpskom. Uporedo s veridbom i pripremom svadbe, vodili su se na Pariskoj mirovnoj konferencij teški pregovori o statusu Banata.
Posle rata, Srbija je zaposela ovu oblast, ali Rumuni su sa svojim kraljem, tada već izvesnim tastom Karađorđevića, tražili da se pripoji njima. Ako ne, pretili su, oteće ga uz oružje. Banat je zato podeljen, u skladu sa i tada važećom politikom da niko ne bude zadovoljan. Rumuni nisu dobili gradove koje su tražili - Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, a Kraljevina SHS je ostala bez srpskog Temišvara. Ovamo je ostalo 64.000 Rumuna, a u Rumuniji 100.000 Srba. Mnogi su tada verovali da je popuštanje naše delegacije bilo posledica kraljeve ženidbe.
Rodila tri sina
Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko).
Marija Karađorđević je postala udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marselju 9. oktobra 1934. godine. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini.
Uoči Drugog svetskog rata Petar ostaje u Jugoslaviji, prvo kao prestolonaslednik, a zatim kratko i kao kralj, a Marija se s mladim sinovima povlači na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Posle kapitulacije jugoslovenske vojske, 17. aprila 1941. godine, u Englesku dolazi i kralj Petar Drugi.
U to vreme, i malo posle, četnici pevaju kako plovi ona mala barka s početka teksta...
Ostalo je privatna istorija. Jugoslovenska kraljica se nikad nije bavila politikom, u svojim pedesetim godinama studirala je crtanje i zanimala se za poljoprivredu na svom imanju. Zdravstveno stanje kraljice Marije posle ubistva njenog supruga, kralja Aleksandra, stalno se pogoršavalo. Imala je dve operacije, mučio ju je reumatizam, dok je poslednju godinu života, zbog paralize leve strane tela, provela nepokretna u postelji.
Preminula je u snu 22. juna 1961. u svom stanu u londonskom umetničkom kvartu Čelsi. Sutradan je njeno telo izloženo u sali pogrebnog preduzeća, da bi 1. jula kovčeg bio prenet u srpsku crkvu Svetog Save u Londonu. Sahrana je obavljena 3. jula u Vindzoru. Prisustvovali su joj svi njeni sinovi sa suprugama, knez Pavle s porodicom, predstavnici rumunskog i britanskog dvora. Marijini posmrtni ostaci su 26. maja 2013. sahranjeni na Oplencu.
Momčilo Petrović